Neki kralj dobio na dar dva sokolića. Odmah ih je poverio na dresuru vrsnom poznavaocu ptica.
Nakon nekoliko meseci, učitelj poruči kralju da je jedan od sokolića izvrsno dresiran.
„A drugi?“ upita kralj.
„Žao mi je, Veličanstvo, drugi se sokolić čudno ponaša. Možda boluje od kakve retke bolesti, ali niko ga ne može pokrenuti sa stabla na koje je postavljen prvoga dana. Jedan se sluga mora svakodnevno penjati na stablo da mu donese hranu.“
Kralj sazove veterinare, lekare i stručnjake svih vrsta, no niko nije uspeo privoleti sokola da poleti. Uposlio je dvorane, generale i najmudrije savetnike, no niko od njih nije sokola mogao pomaknuti s grane.
Kralj je sa prozora svoga dvora posmatrao sokola kako danonoćno nepomično stoji na stablu. Jednoga je dana izdao proglas u kojem je zatražio pomoć svih podanika ne bi li se problem konačno rešio.
Sledećeg jutra je otvorio prozor i veoma se začudio kad je ugledao sokola kako ponosno leti iznad stabla u vrtu.
„Dovedite mi čoveka koji je to postigao!“ naredi kralj.
Doveli su mu mlada seljaka.
„Ti si naterao sokola na letenje? Kako si u tome uspeo? Da nisi čarobnjak?“ upita kralj.
Mladić sramežljivo ali zadovoljno objasni: „Nije bilo teško, Veličanstvo. Odrezao sam granu na kojoj je sedeo, a sokolić je tada shvatio da ima krila i počeo leteti.“
*Bog ponekad dopusti da nam odrežu granu za koju se svom snagom držimo, kako bismo postali svesni da imamo krila.
bglavac
edin.kecanovic
