Brak sa kartonskim kutijama

koje čuvaju bezbroj manjih kutijica,

otvaraš i otvaraš

traži se strpljenje,

dok žurno prsti drhtavi gube snagu,

pa shvatiš..ah da…

… ne stane unutra

veličina malenkosti

koju tek neki

  nabadaju,

 natucaju

  ne mogu ni izgovoriti

 jer ne znaju zapravo vrijednost životnosti

 bez okvira

 u kojem se snovi smiju surovoj javi

 i ne boje se isukanog mača..

 Pružaju ruke

  žuljevite

 bremenite,

 prljave od zemlje

  čak i pod noktima zemlja

  ona čedna

 ona divna, tvrda i opora

 slatka i nježna na dlanu

 kojoj šalješ  srce

  kada ti rodi cvijet iz sjemena,

kada ti daruje plod

   odrastao na kapima znoja

  od sunčeve žege

  od  pobjeglih oblaka

 koji ne daju kišu

  samo strepnju..

 

Veze bezveznosti

i slučajni maniri

koji okupiraju ljude bez šarma

 nudeći tečajeve ljepote

 nudeći instant srećke

 za  let bez pravog doživljaja

 sa panoramom ideala

 i knjižicom, vodičem za pogled

 jer, slijepo vjerujemo

 pilotima koji nas voze

 i ne otvaramo oči,

 samo slušamo,

i slušamo, i slušamo,

 i živimo, i živimo, i živimo,

poput debelog napisanog romana

kojeg svi čitaju

a samo smo korice napravili

slova neka pišu drugi,

jer smo zaboravili kako se to radi..

 

Sutra ću ponovo,

diže se Ikar razbijene glave

gledajući prema suncu,

skupljajući sklepana krila

jer je shvatio

da vosak ne vrijedi..

 

Sutra će ponovo

 dok  zov opstanka

 iz džungle prirodnosti

 doziva naše srce

 onakvo kakvo je bilo

 u jutru bez ikoga

osim  zrcala

i nas

 u njemu odraz

tek propupale duše

 spremne za ljubav…