Kiša pada, hladnjikavo, vetar piha...predviđaju i sneg.

Skoro trkom do pijace i odmah nazad u toplinu doma.

Došavši do tezge na kojoj kupujem povrće vidim da se prodavačica smeje od srca sa jednom mladom ženom i objašnjava joj kako da pripremi brokuli, jer ona niti voli da kuha niti ima smisla...tako je govorila...a sve kroz smeh a i meni je bilo smešno.

Još uvek nasmejana prodavačica upita mene šta želim...kada sam platila, dodaje mi u vrećicu glavicu belog luka sa rečima: ovo je pride za vaše zdravlje...zaželim i ja njoj dobro i uz osmeh se pozdravimo do sledećeg viđenja.

Nisam pogledala lica ostalih kupaca i prodavaca da li su im zabrinuta ili vesela. Ne zato što takve stvari ne opazim, već sam nesvesno uživala u trenutku slučajnog susreta nas tri.

Kada sam pospemala kupljeno...glavicu belog luka nisam stavila pored ostalih već na pult, da ga posebno pojedem sa mislima prodavačicine želje za moje zdravlje...pored toga što je zdrav sam po sebi, dodatno će delovati i dobre misli...barem su takve moje misli o toj glavici.

Jutro mi je moglo proći i u mislima: zašto nisam...zašto sam...zašto su...ko je kriv.........

Mnoge napisane mudrosti, od njih dosta neprimenljivih u životu osim kao leposlovlje, samo pročitam...a malo je onih koje su za mene upotrebljive, svake godine sve manje usled nemogućnosti kako materijalnih tako i emotivnih...pa onda, kao što je prva rečenica u današnjem članku:"Poruka za mesec prosinac"... silno se trduim da bude u mojoj nemogućnosti primenljiva. Nekada mi uspe, nakada ne ali...

Na mom putu se približavam putokazu...na jednom piše hrabrost na drugom depresija...na jednom ramenu mi je dobri anđeo i usmerava me prvom putokazu...na drugom je zločest anđeo i šapuće mi kreni drugim smerom...Prvog molim da me bodri a drugom da se utiša.

Kada budem stigla do raskrsnice nadam se, da će dobri anđeo nadglasati zločestog. Utoliko više se nadam jer mnogo više razgovaram sa dobrim.