Zaista, ima li mesta smejanju u hrišćanstvu i onome što ga iz nas izmami - humoru? Ima li Bog smisao za humor?

Kao prvo definišimo našu reč uz malu pomoć rečnika, da bi bolje razumeli o čemu govorimo.

Reč humor rečnik stranih reči definiše kao:

"1) Duhovitost, šala, nezlobno prikazivanje smešnoga, iznošenje događaja, ljudskih nedostataka i slabosti u neuvredljivom-komičnom, smešnom obliku;

2) duševno raspoloženje (obično u dobrom smislu)." (B. Klaić)

Ko je izmislio smeh?

Vedro raspoloženje ili "smisao za humor" je jedna od Božjih karakternih crta koja se u crkvi najčešće zaboravlja ili ignoriše, jer je to suviše neozbiljna tema za ozbiljnu teologiju.

Pošto je Bog je osoba koja je savršeno i večno "dobro raspoložena", puna radosti (Sof. 3:17, Jev. 1:9), i kao takva mora da poseduje i božanski smisao za humor. Sve dobre (pozitivne) emocije imaju svoj koren u božanskoj prirodi, a pošto humor izaziva dobre emocije u čoveku, onda on mora imati svoj koren u Božjoj prirodi.

U Prvoj Mojsijevoj (1. Moj. 1:26-27) čitamo kako je čovek stvoren prema liku Božjem. Ako čovek poseduje smisao za humor i sposobnost da se smeje, to samo znači da je ovo "nasledio" od svog "originala" - svoga Tvorca. Dakle, smisao za humor koji mi ljudi posedujemo je "nesavršena kopija" Božjeg smisla za humor. Naglašavam: "nesavršena". Čovekov pad u greh učinio je da mnoge odlike Božjeg karaktera u čoveku postanu manje sjajne i bleđe, jer ih je prekrila i razjela rđa greha.

Da li primećujete činjenicu da je stvorenje ispunjeno božanskim humorom. Pogledajte samo oblik, boje i ponašanje nekih životinja, zar neke od njih ne nalazite kao smešne? Šta osećate dok gledate zebru, žirafu, kljunara, kamilu, oblike i boje nekih riba, majmune? Ili, dok posmatrate malu decu u igri? Da li vas sve to ostavlja bez smeška?

"Ali...", reći ćete "...ima i surovih stvari u prirodi..." Da, ima, ali setite se - ovo je pali svet - koji poseduje samo senku od svoje originalne slave, na svom početku on nije tako izgledao. To samo može da znači da nije svaki humor dobar, tj. nevin. I humor može biti uprljan, egoistički, bahat, perverzan, obojen svim onim što leži u srcu jednog grešnog čoveka. Međutim, zar činjenica da postoji loš humor, ne znači da postoji i onaj dobar? Da li zato što postoji loš, hrišćani treba da se odreknu dobrog?

Jako je važno da razumemo istinu o ljudskoj grešnoj prirodi, jer je grešna priroda sklona da "proizvodi" grešan (loš) humor. Takođe, moramo prevazići kliše religioznosti koji oslikava Hrista i hrišćanstvo u nekakvom tajanstvenom sivilu, kao nešto veoma, veoma ozbiljno. Ovakav deformisani pogled se neminovno nametnuo kao nekakva mera svetosti. Čista je zabluda da svetost mora "baš tako" da izgleda.

Humor podrazumeva: ironiju, veselost, smeh, razigranost duha, pa čak i poniznost. Da, poniznost, jer ponosne, nadmene i iskompleksirane osobe nisu spremne zbijati šale na svoj račun. Razdragani karakter ne ide uz njihovo religiozno poimanje svetosti.

 

Lek za dušu

Čovek koji je doživeo opraštajuću Božju milost i koji u sebi nosi svežinu deteta (Mt. 18:3), uvek je spreman da pokaže radost i njen nusproizvod: osmeh. On je brz da u drugima uvek vidi ono dobro, ono najbolje. On je pun nade za sutrašnjicu, svestan šta on predstavlja u Božjim očima, i uvek je spreman da ponese tuđe breme.

Dakle, ako vas je Bog obdario smislom za humor, onda mu i zahvalite na tome. Koristite to kao i sve druge Božje darove: "u svakoj čistoti i svetosti". Razveselite one u Hristovom Telu koji su skloni da gube svoju radost, i svoje vedro raspoloženje, jer: "Srce veselo pomaže kao lek, a duh žalostan suši kosti." (Pri. 17:22).

 

http://siont.net/u-hristu/clanci/humor.php