Šezdesetih godina prošlog veka najsretnija sam bila kada se je razmišljalo o mogućnosti odlaska na More. Još kao dete sam se zaljubila u njega.  

Tih godina se je putovalo vlakom celu noć u zadimljenim vagonima, malo malo pa vlak stane, stajao iz ko zna kojih razloga, jer ni jedan nije dolazio iz suprotnog pravca... pa onda ruk da smo svi skoro popadali..krene...Onda nezaboravno prehranjivanje u toku putovanja...nisam bila ješna ali u vlaku mi je prijalo kao nigde:)

Radost kada se je kroz prozor ugledalo kamenito zemljište...to je bio znak da je More iza brda, posle tunela.

I sve od tada pa do prepdprošle godine ta želja je prisutna. O razlogu zašto nije ostvarena prošle i ove godine... :(

Da skratim :) Zadnjih godina sam se odlučila za jedno mesto na otoku u kojem sam bila i prvi put još kao dete. Prelep gradić,... nezaboravna kuharica u dečijem odmaralištu koja me je uzela u naručje i prislonila na svoja velika topla prsa kada sam zaplakala zbog prvog odvajanja od roditelja, sestre... i tešila. Ta kuharica je osoba koja mi je dala u ranom detinjstvu sliku stanovništva....i taj osećaj gaijim i dan danas. Svake godine sam išla na more i nikada nisam imala niti jedno slabo iskustvo. (možda otuda tolika navezanost i na vas) 

.....

Zadnjih desetak godina je taj gradić bila moja destinacija. Duge šetnje pored prelepe obale, plivanje, oduševljavanje izlaskom i zalaskom sunca u more... zvezdano nebo su mi punile baterije za godinu dana.

Ali svake godine promene koje se ni meni kao nedržavljaninu nisu dopale. Tamo gde je bila netaknuta priroda nicale su kuće...u kampu pored kojega sam šetala, na začetku su bili šatori, druge godine prikolice a zadnjih godina montažne kuće...čitavo jedno naselje stranaca u kampu...pored kuće nicali su i mali vrtovi i ograđivani. Iako sam i ja stranac nije mi se dopalo.

Informirana sam da je posvuda tako, da se čak i ostrva prodaju bogatašima. Najverovatnije zemlju prodaju oni koji je nikada nisu ni imali, za majušno sredstava odkupljuju zemljište od ostarelih domaćinadomaćina. Žalosno da zbog novca to rade i svojim potomcima rasprodaju dedovinu.

Posvuda je tako...hektare i hektare plodne zemlje pretvaraju se u golf, teniska igrališta, zidaju tople vanjske bazene u skijaškim centrima!?.............sve za razmažene (nesretne) bogataše. Ali ajd tako je kako je, samo da i pored svega ne traže od mladosti da daju živote za domovinu. To je najtragičnije.

E sada pošto sam više neznačajna :) ipak imam neku zamisao kako bi se i oni koji ne mogu  ponekada okupali u moru. (možda to i postoji u praksi, ali ipak treba promocija,organizacija i t.d.) Zašto ne bi u sklopu turističke organizacije postojao i promocijski "šalter"...razmena turista. Pa da neko iz kontinentalnog dela gosti primorca, a on kontinentalca, a i dati veći značaj seoskom turizmu za one koji (da li postoji takav?) ne voli More...tako nekako ukratko.

Ne prodajte vaše more...budite samo domaćini.