Volim svoju ograničenost. Taman je na granici biti pametan ili glup. Nesvesno sam krenula putem ka pameti ali sam se zaustavila, znajući da nisam sposobna doći do kraja, već da ću zbog svoje intelektualne nesposobnosti ostati negde između a to bi me odvelo nekim putem koji nikako ne bi bio dobar za mene. Peći kruh, a ne dopeći ga do kraja je gnjecav i ne može se jesti.

Stala sam na granici i tako je za mene najbolje.

Jednostavan, svakodnevni život, sa problemčićima, i svakodnevnim radostima, od dolaska dečice, ići u šetnju na pijacu, druženje, čitati, slušati glazbu...do pospremanja, obaviti obaveze....

Ne očekujem ništa više od toga, ne zanosim se da će biti bolje i zbog toga mi je dobro. Želja mi je da takvo stanje održim čim duže. Tragedije koje sam doživela smrću voljenih sam prebrodila... teško...nisam ojačala zbog toga, promenila sam se..na neki način zaledila. To nisam ja...a da trošim vreme i snagu da to izmenim nema smisla, nemam vremena za to, nisam sposobna..a i zbog čega?  Ostatak moje nature mi je dovoljan jer mi nije zaledio samo srce.

Ne vozim četvoroposanom autocestom, niti po makadamu..vozim običnim a sigurnim putem. Na jednom delu nije bilo znaka ograničenja, pa sam si priuštila malo bržu vožnju, da još jednom osetim vetar u kosi. Naišla na znak stop...uverila se da nema opasnosti...nisam naglo pritisnula kočnicu već polako, polako smanjivala brzinu. Taj deo puta slobodne vožnje ostaje za uvek u meni.

Recept da trebam voditi jednostavan život, nisam od nikoga prepisala...moj je original...  zbog njegovog skromnog sastava  odgovara mom ukusu. Za eksperimentiranje više nema smisla niti vremena. jedno životno iskustvo me je naučilo da slogan: ko reskira profitira..nije za mene napisan..... zadovoljna sam sa tim kolačem.. zadovoljna kada vidim da moja dečica sada jedu kolač koji im pripada, isto kao što je nekada pripadao njemu i meni.

Neću im ostavljati recept od mog kolača, a želja mi je, da  njihov originalni recept kada budu u mojim godinama bude mnogo ukusniji od mog.