Mala staklena kućica, veličine kvadratnog metra, uskoro će biti prošlost. Još uvek postoje ali samuju. Zamenio ih je mobitel, koji već skoro svako ima.

Nekada pred tim malim kućicama događalo se da ljudi stoje u redu. Ulazili ljudi, za sobom tesno zatvarali vrata, da se ne čuje o čemu se govori. Telefonski imenik obešen na sajlu, jer... :).. aparati crni... na njemu kratko uputstvo... obešena slušalica, vrteći brojčanik, otvor u koju se ubacivao novčić za kratke i duže razgovore. Intimni stakleni prostor u kome se je u ograničenom vremenu trebalo izreći čim pre ono što se imalo za reći.

Neki su šaptali a bilo je i takvih koji su na sav glas u slušalicu govorili (..bote gde si :) tako da su čekajući saznali sa kim razgovara, kakvi su mu planovi za taj dan..problemi.. Bilo je zanimljivo, za čekajuće. Neki su bili obzirni  do onih  iza sebe, a i takvih koji na to nisu mislili, ubacivali nove novčiće i divanili :) Bio je i problem ako se trebalo telefonirati a nema sitan novac... izlazili jedni drugima u susret, razmenjivali...

Te male kućice su se naslušale svega i svašta. Kriju tajne poslovne, ljubavne..ogovaranja, lepe nežne reči, psovke, kriminal...Izrečeno ostaje za uvek u njima... kao ispovedaonica..a završavaju na odpadu.

Često su bile meta vandala.. razbijali staklo, trgali slušalice, ne razmišljajući od kakve koristi je ta mala kućica. Od "nevažnih" poruka do poruka od velike važnosti... nekome je spasila život.. javljano da se je rodio novi.. mirilo, svađalo, rešavali problemi...

Danas u XXI veku ta "kućica" nosi se u džepu.